ПАТМОС - ОСТРВО И ПЕЋИНА ОТКРОВЕЊА (фотке пре Апок.)

Књига Откровења (Откровење по Јовану) је сасвим необичан спис по теми и стилу у односу на остале у Новом Завету. Док Јеванђеља и апостолске посланице говоре о „доброј вести“ коју је човечанству донела Исусова Жртва и Ускрснуће и пуне су речи поут љубави, самилости, вере и наде,

Књига Откровења је кошмарна поетска визија пуна Божјег гнева и беса, космичка визија борбе светла и таме, препуна необичних бића и нејасних симбола, у којој промичу слике Божјег престола, слика закланог Јагњета („са седам рогова и седам очију“) – симбола Исуса Христа, необична визија трудне жене на небу „обучене у сунце и месец“, разноврсни призори анђела и демона, змајева и звери, необичних јахача (четири јахача Апокалипсе) који шире зло по свету- катастрофичних збивања у којима се обрушава небо, реке и мора претварају у људску крв, у коме заглушујући звуци небеских труба најављују нове невоље по човечанство и где се са отврањем Божје књиге запечаћене са седам печата открива, печат по печат, оно што ће се дешавати људима и свету, све до коначног – Судњег дана. Диес Ирае, Диес Илла. Дело је препуно бројчаних симбола, међу којима су најчешће бројке четири, седам и десет, али ту је и број имена Антихриста – 666 – као и број оних који ће бити спасени на Страшном Суду (12.000 и 144.000).

 „И наста рат на небу: Михаило са својим анђелима зарати на аждајју. И аждаја и њени анђели заратише, али не одолеше и не нађе им се више места на небу. И би збачена велика аждаја, стара змија звана ђаво и сатана, која заводи сав свет, она би збачена на земљи и њени анђели беху збачени с њом…“

Борба космичких сила у којој страшна звер и аждаја бива сурвана у амбис, завршава се коначним Божјим Судом свим душама – мртвацима чија су дела записана у „књизи живота“ – „и свако би осуђен по делима својим. и ко год се не нађе уписан у књизи живота би бачен у ватрено језеро“, у језеро које гори од ватре и сумпора.

Реч „апокалипса“ на грчком значи „подизање вела“, односно откровење 

ОТКРОВЕЊЕ ЗАХТЕВА ИЗВЕСТАН ТРУД. ПА ЗАТО ЈОШ ОВАЈ ЛИНК:

 https://nataniatravel.com/sr/patmos-sveto-ostrvo-u-plavom-egejskom-moru/

АПОЛОНОВО ОСТРВО СЛОБОДЕ - АНАФИ

ДАЛЕКО ОД МАСОВНОГ ТУРИЗМА - ПУТОПИС
Отрво Анафи (Киклади), острво Тилос (Додеканез)
Грцка из снова, острво слободе - Илустровани путопис

Započeo nspace, 20 sep 2016

Ako ste pasionirani ljubitelj Mediterana, verovatno ste cesto sanjarili o nekom zaboravljenom malom, mirnom ostrvu, gde ribari u luci razvlace mreze pored svoje barke, gde muzika iz klubova jos nije zamenila zvuke mora, gde pogled ne zaklanja moderan hotel, gde je na plazi tolikoko mirno i spokojno da komotno mozete i da zadremate, a dok setate ulicicama cujete samo zvuk koraka. Zamislite umanjeni Santorini, bez gomile turista, sa pregrst prelepih plaza, tisinom i pristupacnim cenama.

Ovo je prica o ostrvu Anafi.

Uslisivsi molitve Aargonauta za sklonistem tokom plovidbe burnim morem, Apolon ucini da se iz mora “pojavi” stena - ostrvo. Usidrivsi se na ostrvu, iz zahvalnosti Apolonu oni mu podigose hram - “Apollo Aeglitis” (na cijim se zidinama danas nalazi Manastir Zoodochos Pigi). Ostrvo nazvase ”Anafi”, od anticke grcke reci “anefani” sto znaci “pojaviti se” (niotkud). Tako kaze legenda.

U senci svetskog bestselera Santorinija koji obara rekorde sa skoro 2 miliona turista godisnje, 20km istocno, kada se na mapi “zumira” to parce Egeja, “pojavi” se malo ostrvo Anafi. Broji 270 zitelja u jedinom naselju na ostrvu - Hori sa svojim belim kucicama nakacenim po ivicama brda sa panoramskim pogledom na more, parirajuci Santoriniju po svojoj lepoti, dok sasvim suprotno od popularnog komsije (a mozda bas i zahvaljujuci tome) uspesno odoleva masovnom turizmu i potpuno neocekivano uspeva da sacuva iskonsku lepotu, autentican ambijent i atmosferu, nudeci mir, spokoj i prelepe plaze.

Захваљујем NSPACE – у на овом илустрованом путопису који можете видети овде

 http://www.putovanja.info/forum/forum/topic/28549-ostrvo-anafi-grcka-iz-snova-ostrvo-slobode-ilustrovani-putopis/

http://www.putovanja.info/forum/forum/topic/28549-ostrvo-anafi-grcka-iz-snova-ostrvo-slobode-ilustrovani-putopis/

www.amika.rs

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ САНТОРИНИ

                                    Санторини је најсликовитије, најпопуларније

и туристички најпосећеније грчко острво. Беле фасаде, плави кровови и столарија, уз тамне вулканске стене и плаветнило Егејског мора чине типичан колорит Санторинија који сваку фотографију номинује за разгледницу године. Санторини је још фасцинантнији ако знате нешто више о самом острву – настанак, историјат, легенде…

Све наведено су разлози моје потпуне очараности овим острвом, и Санторини је дефинитивно једно од места које морам обићи док сам још на овом свету :). Већ дуже планирам да напишем нешто о Санторинију. Ових дана мој јако добар пријатељ бира дестинацију за свој медени месец.

Ја сам упоран у томе да то буде Санторини, и надам се да ће овај текст допринети томе (иако знам да ћу пуцати од љубоморе док им будем гледао фотке ).

Име острва је настала срастањем латинских речи „Света Ирена“ (Саинт Ирене) у време млетачке власти над острвом. Грчки назив за острво је Фира, и овај назив се више користи међу становништвом у Грчкој. Фира је данас и највеће место на острву. Старији називи за острво су Стонгили („Кружан“) и Калисте („Најлепши“).

Санторини је се налази у јужном Егејском мору, и припадада групи Кикладских острва. Острво је удаљено 75 км од грчког копна и 50-ак километара од Крита. Најближе острво Кикладима је Иос, удаљен око 20 км ка северу.


Вулкан, експлозија и легенде
Санторини је вулканско острво. Овај вулкан је експлодирао у изузетно јакој експлозији 1600. п.н.е. и верује се да је то једна од најјачих вулканских експлозија икада, јачине 50 нуклеарних бомби. Санторини је био инсприација Платону да пише и о данас чувеној Атлантиди.

Постоје две претпоставке… Прва је да се Атлантида, за којом читав свет и данас трага, налазила управо на Санторинију. Постоје јаки докази да је на Санторинију живела изузетно напредна цивилизација за то доба, а да је експлозија вулкана разлог њеног наглог нестајања и уништења. Атлантида је по Платону имала облик концентричних кругова, што у потпуности одговара некадашњем Санторинију (већ поменух да је некадашњи стари назив острва био Стонгили – „Кружни“).





Друга претпоставка је да је Атлантида била на Криту. Крит је, такође, имао врло напредну цивилизацију, коју ми данас познајемо као Минојску. Међутим, разлог због којег су научници дали тај назив овој старој цивилизацији је по једном од краљева те цивилизације за којег су утврдили да се звао Минос. Дакле, то сигурно није био прави назив тадашње цивилизације, већ је то назив који су јој савремени археолози наденули, а ми то једноставно прихватили (тако се учи и на факултетима). Значи, лако се може претпоставити да је Атлантида била управо на Криту, као најнапреднија цивилизација свог доба. А онда је, 1600. п.н.е. само 140 км северно експлодирао Санторини. Овако јака експлозија проузроковала је серију јаких земљотреса који су подигли таласе висине 80 м, који су потом сравнили тадашњи Крит. Данас на Криту постоје геолошки докази да је ово острво погодио огроман цунами са севера, и историјски се тај удар цунамија поклапа са ескплозијом Санторинија. Дакле, постоје врло велике шансе да је Санторини, на овај или онај начин, одговоран за нестанак Атлантиде.
Серија земљотреса која је претходила самој експлозији упозорила је становништво на катаклизму која се приближава. О овоме се зна јер на острву археолози нису пронашли лешеве из тог времена, нити вредне предмете. Међутим, иако су побегли са острва, тешко је да су успели преживети цунамије који су потом уследили.

На месту некадашњег острва створена је калдера (остатак вулканског кратера), а вулкански пепео је покрио шире подручје што је онемогућило људски живот за дуже време. Велики облак вулканске прашине се затим преместио чак до Северне Америке, где су климатске промене изазвале миграције становништва на југ.





Ерупција
Што се саме ерупције и експлозије тиче ово је најприхваћенија теорија и ја ћу покушати да је приближим и појасним… :). Киклади су острва вулканског порекла. Настали услед приближавања афричког континента Европи (Африка се иначе свакодневно незнатно приближава Европи, у процесу сталног кретања континенталних плоча). Због тог приближавања створили су се огромни притисци и дошло је до пуцања земљине коре тамо где је она најтања – на океанском и морском дну. Услед пуцања земљине коре, десило се изливање огромне количине лаве и појаве подморског (субмаринског) вулканизма. Временом је подводни вулкански материјал толико нарастао и избио на површину у виду више острва. Тако је први пут створена Кикладска група острва, а међу њима и Санторини. Вулкански процес ту није завршен, напротив…
Санторини је и даље растао у висину, новим избацивањем материјала и његовим таложењем. А онда је тај процес једног тренутка престао. У геолошком смислу, то заиста и јесте тренутак, али по нашем схватању времена то је доста дуг период… Довољно дуг да људи схвате да је остртво безбедно, да га населе и развију своју цивилизацију на њему.
Санторини је тада био мирно кружно острво, облика правилне вулканске купе. Међутим, магма је и даље кључала испод наизглед мирне површине, и вероватно услед даљег примицања Африке, поново је кренула ка површини.

Читав један део вулканске купе је потпуно разорен експлозијом која је еквивалентна експлозији 50 атомских бомби бачених на Јапан у Другом светском рату. Грубо представљено попречни пресек Санторинија данас изгледа овако:

Са једне стране имамо блажу обалу, и то је део некадашње купе који је оста сачуван. Највећи део плажа се данас налази на том делу острва. Са друге стране, имамо стрму литицу, која, у ствари, представља гротло једног најмоћнијег вулкана у историји. И управо на ивици тог гротла саграђени данашњи туристички бисери – градови Оиа и Фира, који захваљујући оваквом положају имају све оно што следи…
Санторини данас

Тамне стене, плаветнило мора и очаравајућа белина кућа изграђених у типично кикладском стилу, креирају изузетно фотогеничну туристичку дестинацију.

Топли сунчеви зраци обасјавају ово древно острво током већег дела године, па чак и за време такозваног „кишног раздобља“ од новембра до марта. Топло и суво време влада од априла па све до октобра, стога је тај период идеалан за потпуно уживање у сликовитом крају Санторинија.
Санторини је све познатији и по великом броју венчања која се ту организирају, будући да су бајковити заласци сунца идеална сценографија за романтичне душе.
Једна од традиционалних атракција Санторинија је јахање магараца по стрмим степеницама и уским уличицама острвских насеља. Оно што већина не зна када седне на магарца је да се ове мирне животиње крећу много брже него што се чини на први поглед.

Дужина обале Санторинија је 69 км, а његове плаже спадају у најлепше на Медитерану: прекрива их бели, црвени, сиви или црни песак, а вода је дубока и кристално чиста. Познате плаже Санторинија налазе се углавном дуж источне и југо-источне стране острва, а свака од њих има посебне карактеристике. Већина плажа је јако добро организована, опремљена столицама, сунцобранима, ту се налазе кафићи и ресторани, а већина њих пружа и одличне услове за спортове на води. Занимљиве форме околине, црни, бели и црвени песак и блистави каменчићи црне боје никога не остављају равнодушним.


Санторини има аеродром, али је прави доживљај на острво стићи бродом и видети га са пучине, у пуној лепоти. Уколико долазите неким од вечерњих ферибота из Солуна или Атине, после ноћи на броду искусићете прво неописив излазак сунца које израња директно из мора, а потом ће вам се пред очима указати величанствена црна стена потпуно белог врха. Оно што издалека изгледа као снегом покривена планина, претвориће се после десетак минута у острво чији врх красе беле кикладске кућице и цркве с плавим куполама, због којих се разгледнице из овог дела света изузетно цене.

Упркос и даље активном вулкану, Санторини је у последњих сто година захваљујући туризму буквално процветао, а на Калдери, остацима вулканског гротла, Грци су саградили живописне хотеле, ресторане, клубове и барове.


Санторини је сушан и каменит, а биљни и животињски свет су такође особени за ову климу. Од гајених култура доминирају маслина и винова лоза.
Популарна је реченица да на прелепом Санторинију, прича каже, има више вина него воде, више магараца него људи и више цркава него кућа.
На оству не постоји ниједан извор, нити бунар, а сва вода која се користи доноси се бродовима и скупо се плаћа. Вина, међутим, има у изобиљу и то веома доброг, пошто на острву успевају квалитетне врсте грожђа, а обилазак бројних винарија једна је од најатрактивнијих туристичких понуда. Чак и онима с најплићим џепом доступна су квалитетна домаћа вина, од којих се на пијацама начешће продаје црвено и бело десертно вино које мештани зову једноставно глико – слатко. (сторy.рс)
Према последњем попису, на Санторинију живи нешто више од 13 хиљада становника, а број магараца, наравно, никад није прецизно утврђен. Да су и они бројни, сасвим је извесно јер туристи који га сваке године посећују радо користе магарећи такси, који госте стрпљиво пењу и спуштају стрмим литицама острва. Магарци се овде сматрају туристичком атракцијом и чест су мотив на сувенирима који презадовољни странци поносно носе кућама за успомену. (сторy.рс)


Романтици Санторинија свакако доприноси још једна легенда – ко се овде споји, кажу, никада се неће раставити (надам се да си Младене стигао до овде са читањем :Д). Можда је то разлог што је ово острво, уз Лас Вегас, омиљена светска дестинација за венчања, а ресторани, барови и клубови увек су пуни младих из читавог света, који баш овде покушавају да пронађу своју идеалну половину.
Иако је већ годинама на листи од десет најпосећенијих светских дестинација, Санторини остаје чудесно дивљи драгуљ Медитерана, острво контраста где се подједнако ужива у лудим ноћним проводима и тиховању на самотним плажама.

Одмор на тлу некадашње најнапредније цивилизације, сјајан поглед на Егејско море где је сваки и залазак и излазак Сунца права манифестација, башкарење у шортсу у кратеру једног од најмоћнијих вулкана у историји човечанства :). То је Санторини.


Аутор: Милан Стојковић







ПЛАЖЕ САНТОРИНИЈА

Спадам у оне којима су плаже и море јако важни на летовању, увек сам падала на дестинације са прелепим плажама. Ово је први пут у мом животу да су ми плаже биле сасвим споредна ствар. Није да Санторини има лоше плаже, оне су необичне и занимљиве, а море лепо и чисто, него су места на Калдери и поглед на те беле кућице на стрмим литицама оно због чега се заправо иде на Санторини и оно шта чини његову магију. Ишли смо, наравно, сваки дан на плажу, али смо једва чекали поподнева и вечери да мине врућина па да можемо да шетамо градом. Плаже се налазе на источној страни острва, супротној од Калдере, а локални превоз сасвим пристојно функционише, постоје четири аутобуске линије које воде до плажа, а све крећу из Фире. Санторини је мало острво, нема ту предугих вожњи, на најближу плажу стигне се за 15-ак, а на најудаљенију за максималних 40 минута. Цена карата је од 1,60 до 2,20 евра. Пошто је Санторини острво вулканског порекла све плаже (осим две) имају црни песак. Углавном је то, заправо, мешавина песка и каменчића, у различитим размерама од плаже до плаже. Море има уобичајену боју, није тамно као што многи очекују да буде. Највећа и најпопуларнија плажа је она у Камарију. Камари је место где одседа већина туриста средњег буџета (ми нисмо, сматрали смо да је боље да будемо близу Калдери тако да превоз користимо до плажа, а не обрнуто), плажа је већим делом покривена лежаљкама, али има и делова где се пешкир може спустити на песак. Пошто лежаљке углавном припадају тавернама принцип је да су бесплатне уз ручак, а иначе им је цена 5-7 евра (две лежаљке+ сунцобран). Камари је живахно место, има ту и доста барова и локала, верујем да је занимљиво ноћу, само што је, по мени, штета провести и једно вече далеко од Калдере.



На Санторинију постоји и чувена Црвена плажа. Иде се аутобусом до места Акротири одакле има неких 15-20 минута хода до плаже. Испало је да није ни налик ономе шта смо очекивали. На плажу се спушта баш козјом стазом, а ове године на плажи нема лежаљки ни било каквог садржаја. Од локалних Грка чули смо да у мору има много оштрих стена, а како се потрефило да је баш тог дана јако дувао ветар и било хладњикаво некако нисмо имали жељу да се изломатамо до доле да бисмо се, највероватније, само сликали. Лепо је видети те црвенкасте каменчиће, али Санторини је сав толико диван да нас ово није нарочито фасцинирало. Постоји и Бела или Месечева плажа која је назив добила по околним стенама које личе на пејзаже са Месеца. До ње се иде бродићем из места Акротири, али га тада кад смо ми били није било због огромних таласа. Није да нисмо могли да дођемо поново неки други дан, али једноставно нисмо имали жељу, ишли смо на најближу плажу и чували снагу за пентрање по Калдери.





SHOPPING И СНАЛАЖЕЊЕ НА САНТОРИНИЈУ


Замољена сам да напишем нешто и о могућностима куповине на Санторинију па ћу то учинити иако нисам планирала. Није онако како, вероватно, замишљате. За разлику од, рецимо, Родоса, нема овде радњи познатих ланаца, премали је Санторини за то. Постоји много радњи са (пре)скупим сатовима и накитом, на неколико места могу се купити и ташне и ципеле најпознатијих скупих брендова, али је избор скроман. Има много малих радњи са небрендираном одећом, а мени су посебно лепе биле тзв. беле радње - оне у којима су скоро сви комади одеће беле боје, тако идеалне за Санторини. Може се куповати и по пристојним ценама, али је избор, као што рекох, врло ограничен. За козметику ту је Хондос који је пристојне величине и у коме се могу наћи хигх енд брендови (Dior, Shiseido, Estee Lauder, Clinique, Guerlain i dr.), MAC, ali i veliki broj drogerijskih brendova od kojih mnoge nemamo (Make Up Revolution, Seventeen, Radiant, Aussie, Korres, Apivita...). Hondos praktično uvek ima neko sjajno sniženje, u vreme kad sam ja bila davali su 30% na Clinique, EL i Shiseido Sun liniju.

Санторини је острво на коме сопствено возило није неопходно тако да је изнајмљивање аута оно на чему смо решили да уштедимо. Нема ту обиља скривених и удаљених плажа као на Лефкади, а није ни велико као Крит па да ауто драстично штеди време. Аутобуси иду прилично често и воде до свега шта би туристима било занимљиво. Последњи аутобус из Оие иде у 22х тако да се може с миром одгледати залазак сунца. Такси није баш јефтин, обично траже 30 евра од Оие до Фире као и од Фире до луке.


Оиа

Оиа (чита се Иа) важи за најлепше место на Санторинију и тамо настају оне чувене фотографије заласка сунца. Налази се на крајњем северу острва, а до ње се се долази аутобусом из Фире за неких 20 минута. Фиром смо били максимално очарани и мислили смо да ништа не може бити лепше од ње, али Оии је то ипак пошло за руком. Није много мања од Фире, али она је сва у уским, стрмим уличицама и знатно је већа гужва. Из овог разлога не бих је изабрала за место боравка, али је свакако вредна више посета. Тешко је описати шта је у њој толико посебно. Има исте оне беле кућице са плавим додацима смештене на литици као и остатак Калдере, али све скупа је још романтичније и слађе, а када Сунце крене да залази мења се цео крај и све добије другу нијансу. Без дилеме, Оиа је оно најбоље од Санторинија.






Preneto sa http://sminkajeljubav.blogspot.rs/2015/07/santorini-ii-deo.html

ОНО ШТО ВАМ НИКО НЕЋЕ РЕЋИ О САНТОРИНИЈУ ЈЕ СЛЕДЕЋЕ:

То је стеновито острво које лети немилосрдно жари сунце, са високим литицама на које се морате одмах попети чим брод ппристане. У центру острва је огроман кратер вулкана кога се локално становништво веома боји и верује да ту обитавајју зли духови, што нисам проверавао, а верујем да нећете ни ви. Зиме су ту страшне због бура и ветра, па се до копна, па ни другог острва, не може стићи - сви који могу селе се на копно почетком октобра...

Као што видите свака лепота има и своју тамну страну...

М. А.


МИНОЈСКИ РОШТИЉ


Листајући свој електронски албум са путовања, на овој слици ме задржало подсећање да смо добрани ушли у чувени српски кулинарски месец - од Светог Николе до Светог Саве, те ми се учинило згодним поводом да кажем неколико речи о кулинарству Минојске цивилизације.
Фотографија је снимљена на грчком острву Санторини, у тамошњем неочекивано богатом музеју. Кустости су овај артефакт назвали Минојски роштиљ, датирају га у 17. век пре наше ере. Дакле, потиче из времена успона Минојске културе, што ми звучи логично, јер само богата и моћна цивилизација може да смисли овакве справице за уживање. Јасно је како се употребљавао роштиљ: на дрвене штапиће се стави месо, поврће, тесто и они се окрећу изнад жара.
Оно што ми је залепило очи су украси на двема глиненим подупирачима, који праве огњиште. Зашто су толико богато украшени? Да је само у питању функција, могле су то да буду и сасвим две обичне цигле, међутим, баш преко ових украсних подупирача мени се разоткрива епоха Минојаца. Напред је глава бика, симбол Минојске цивилизације, украсне дршке прилагођене за хватање, педанто заокружени отвори за ваздух - видим цео један свет уређеног, стабилног живота који је уживао у свакодневици естетизованој по њиховим потребама. Кад је тако суптилно естетизован роштиљ, и у јелима се ужива умереније и укусније, чини ми се. Граница између варварског и цивилизацијског кулинарства открила ми се ето, ту, у музеју на монденском Санторинију, где је до мене стигао мирис сувлакија, који је путовао 38 векова. И није изгубио на свежини.






Ненад Новак Стефановић


Приредио www.amika.rs

ДЕЛОС – ОСТРВО СВЕТЛОСТИ И ХАРМОНИЈЕ

Na starogrčkom jeziku, delos znači osvetljen ili donosilac svetlosti. Delos, ostrvo svetlosti, prema legendi se pojavilo na površini mora kako bi boginja Leta na njemu našla skrovište u kome će roditi Zevsovu decu Apolona i Artemidu, krijući se od ljubomorne Here. 

Ostrvo je kao svetilište jedno vreme bilo vrlo važno, dobro naseljeno i bogato. Kasnije je razrušeno i opljačkano a sa pojavom hrišćanstva palo je u zaborav, sve do 1873. godine kada su francuski arheolozi počeli iskopavanja. Od 1990. godine pod zaštitom je Uneska.

Ovo malo ostrvo (samo pet kilometara dugačko i nešto više od kilometra široko) iz arhipelaga Kiklada, uprkos svojoj fizičkoj dimenziji, za antičku Grčku dugo je predstavljalo jedno od najvažnijih svetilišta. Smešteno u srcu Egejskog mora i zauzimajući centralnu poziciju među kikladskim ostrvima, koja čine krug oko njega, navelo je Kalimaha iz 3. veka pre nove ere da ga nazove „srce svih ostrva“. Utvrđeno je da je oko 90. godine pre nove ere imalo oko 30 hiljada stanovnika. Imena sa nadgrobnih spomenika i drevnih grobova potvrđuju da je većina stanovništva bila iz Atine ili Rima, ali da je stovremeno Delos bio popularan u čitavom Mediteranu, te su se tu doseljavali i olazili ljudi iz zapadne Grčke i Makedonije, iz Italije, sa Peloponeza, iz Trakije iz Male Azije, sa Kipra, Krita, ali i udaljenijih mesta – Kapadokije, Sirije, Fenikije, Palestine, Libije, Egipta.

U ta davna vremena, svi ovi ljudi, uprkos razlikama, uspevali su da na Delosu održe jedno miroljubivo društvo. Govorili su i pisali grčki, prihvatili su grčki način življenja, gradili su grčke hramove u kojima su sasvim slobodno mogli da poštuju ona božanstva koja su obožavali u svojim domovinama. Ostrvljani su se udruživali u radu i uživali u zajedničkom životu, deca su se igrala i školovala zajedno, u istoj školi.

Stari Grci, potpuno suprotno bilo kojoj monoteističkoj religiji, uvek su bili spremni da prihvate da su i neka božanstva drugih naroda zaista božanstva, često verujući da se radi o istim bogovima u koje su i oni verovali samo da nose druga imena. Tako je i Apolon, iako je njegov kult bio duboko usađen na ostrvu, vremeno počeo da svoje rodno mesto deli sa Izidom, Sarapisom, Anubisom, sa Bogom Izraela, arapskim božanstvima, bogovima Feničana i Rimljana. Ovo ostrvce je, dakle, jedno od prvih mesta u Mediteranu u kome su ljudi živeli harmonično.

Arheološki muzej Delosa ima mnogo toga da pokaže i danas je jedan od najpoznatijih u Grčkoj. Poseduje značajnu zbirku nadgrobnih spomenika i statua iz perioda od 7. do 1. veka p.n.e. kao i veoma dobru zbirku grnčarije još iz 25. veka p.n.e. Apolonova figura, vrlo značajan reljef koji prikazuje mikenskog vojnika, statua Kurosa, čuvene statue lavova, bronzana maska Dionisa, šest prostorija punih figura koje su pronađeni na ostrvu, nakit, mozaici, svakodnevni predmeti…  Sve ovo prikazuje samo deo svetlosti i slave koju je ovo ostrvo posedovalo u antičkom svetu, u kome su se preplitali mitovi i istorija, moćna božanstva i običan svet, filozofija i priroda. Čitavo ostrvo može se danas posmatrati kao muzej, svaka stopa ovog brdovitog terana mogla bi da nam opiše vekove koji su stvarali Evropu. Tu istu koja sada na Grčku gleda kao na starog, obudovelog dužnika, kockara i rasipnika koji bi trebalo sve da stavi na doboš i da rasproda. A ako se samo zamislimo, shvatićemo da Delos, onaj ko donosi svetlost, osvetljava i danas put Evropi, možda običan makadam, ali koji je utaban vekovima.

S. Spasić

Preneto sa http://www.avantartmagazin.com/delos-ostrvo-svetlosti-i-harmonije/

 Leta je u pratnji copora vukova dosla sa dalekog severa iz Hiperboreje u Eladu gde se na ostrvu Delos porodila, rodivsi Apolona i Artemidu ,te je od tada Delos sveto mesto helena i hiperborejaca ,aria .

Mudra i voljena apolonova prorocica iz Delfa , Pitija ,zapovedila je, da se na svetom ostrvu Delos ne sme roditi niti umreti , te bi se porodilje pred porodjaj i stari ljudi na samrti prenosili na susedno ostrvo. 

Mediteran klub

TERASA LAVOVA BOGA APOLONA

Ostrvo Delos koje se nalazi u neposrednoj blizini Mikonosa je jedno od najvažnijih mitoloških, istorijskih i arheoloških nalazišta u Grčkoj, a po grčkoj mitologiji rodno mesto boga Apolona. Narod sa Naksosa je na kraju VII veka ili početkom VI veka pre nove ere posvetio Terasu lavova bogu Apolonu i ona je prvobitno imala između 9 do 16 mermernih lavova duž Svetog puta na ostrvu Delos. Samo 5 lavova je sačuvano, a od 3 lava postoje fragmenti. Pohabani originali su prebačeni u Arheološki muzej na Delosu 1999. godine, a na Terasi lavova su ostale samo kopije.

Terasa Lavova nalazila se na zapadnoj strani Svetog jezera i bila je sveti prostor, koji se koristio iz različitih razloga tokom istorije. Ona se sastojala od niza mermernih lavova čuvara koji su gledali ka istoku, u pravcu Svetog jezera, gde je kako se verovalo rođen bog Apolon. Lavovi sa otvorenim ustima, koja su simbolisala njihovu riku, trebalo je da čuvaju svetinju i izazivaju božanski strah kod vernika. Način na koji su postavljeni sličan je postavljanju sfingi duž širokog puta u starom Egiptu.

http://www.artnit.net/razglednica/item/3600-lavovi-sa-delosa.html

Apolonov Delos

Južno od Mikonosa, nalazi se malo nenaseljeno ostrvo Delos do kojeg se organizuju izleti brodićem, a vožnja traje pola sata. Ovo ostrvo je legendarno, jer je na njemu, prema grčkoj mitologiji, Leto rodila Apolona i Artemidu.

Na Delosu su pronađena izuzetno važna arheološka nalazišta od značaja za čitavu grčku istoriju. Na Delosu su pre tri milenijuma održavali festivali u čast Apolona i bio je nezaobilazno mesto za hodočasnike. To je sada arheološki muzej pod vedrim nebom u kojem se može videti Dionisovo svetilište, sveto jezero u kojem je Apolon rođen, Terasa mramornih lavova (replike), Kuća delfina, Pozorišni kvart, Kuća maski, Amfiteatar za 5.500 gledalaca i još mnogo toga.

http://www.novosti.rs/vesti/turizam.90.html:343156-Ostrvo-koje-su-voleli-bogovi

Sklupture stare 27 vekova iz Delosa, rodnog mesta boga Apolona nagrizle kisele kiše

Lavovi se sele u pećinu

Pošto su hiljadama godina na večnoj straži čuvali najsvetije ostrvo antičkog sveta, lavovi sa Delosa napokon su sebi našli udobnu pećinu.

Naime, grčki arheolozi su počeli da ih pažljivo sele u muzej na ostrvu kako bi sprečili njihovo propadanje pod uticajem slanih vetrova sa Egejskog mora. "Seoba" nije lak posao i prvi lav, težak dve tone, prebačen je nedavno na svoje novo boravište uz pomoć metalnih poluga i dizalica.

Meštani susednog Mikonosa kažu da su lavovi, koji su krajem sedmog veka pre naše ere podignuti u slavu boga Apolona, simbol identiteta i glavna turistička atrakcija ovog područja, pa da bi zato trebalo da ostanu na svom mestu.

Jedanaest lavova, od ukupno 16 koliko ih je prvobitno bilo i koji su nadgledali glavni prilaz koji vodi od luke Skardane do hramova u ovom drevnom gradu, otkrili su 1906. godine francuski arheolozi. Danas ih je ostalo sedam, teško nagriženih jakim vetrovima i slanim isparenjima iz mora.

Iako je Delos bio veliko kulturno i versko središte u antičkoj Grčkoj i, po grčkoj mitologiji, mesto Apolonovog rođenja i najvažnijeg svetilišta, ostrvo je danas - ako se izuzmu arheolozi - nenastanjeno, a turisti sa Mikonosa čamcima dolaze u obilazak.

Ipak, arheolozi smatraju da većina ljudi neće primetiti odsustvo lavova na čuvenoj Terasi u Delosu, pošto će biti napravljene kopije lavova od mešavine mermera i cementa i postavljene na njihovo mesto. Kopije će biti urađene tako da prikažu lavove u sadašnjem, zubom vremena nagriženom stanju.

Deloski lavovi nisu prvi antički spomenici koje su arheolozi morali da presele kako bi ih zaštitili od uticaja vremena i zagađenja. Dok su ranije glavni neprijatelji spomenika bili ratovi i zemljotresi, danas su to kisele kiše, so i vetrovi. Još uvek se vodi debata o sudbini Akropolja, gde se usled zagađenja vazduha mermerne skulpture i frizovi pretvaraju u prah. Ipak, većina spomenika je dokazala da mogu da odole zubu vremena iako su milenijume proveli pod vedrim nebom.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/11/06/srpski/R99110505.shtm

DELOS

Brod je isao direktno za Delos za koga je bilo rezervisano vreme posete od neka 2,5 sata. Taj dan je vetar bas onako opako duvao, bilo je oblacno i ne bas najbolji uslovi za fotografisanje. Delos je jedno od najbitnijih mesta vezanih za grcku civilizaciju. Nekad je Delos bio sveto mesto za stare Grke. Posto se Delos u centru tada poznatih Kiklada (sadasnji juzni Kikladi nisu uvek racunati u arhipelag), onda je i citav arhipelag dobio ime Kikladi od grcke reci kiklos - krug.
Po grckoj mitologija na ostvru su rodjeni Artemida i Apolon. Shodno tome su vecina hramova bili posveceni upravo njima. Kao i mnoga druga nalazista i ovde nema mnogo dobro sacuvanih stvari. Zub vremena ali i mnogobrojna unistavanja kroz istoriju su uticali na izgleda ostrva. 

Na ostrvu niko ne zivi zvanicno. Ima jedna taverna (skupa) i muzej. Po pristajanju se uputih na suprotnu stranu od one na koju su organizovane ture isle jer sam hteo da budem na miru istrazujuci ostrvo. Prvo se naidje na deo gde su uglavnom bile stambene zgrade. U nekim od ostataka vila se mogu videti prelepi mozaici. 

Na toj strani se nalaze i ostaci amfiteatra koji je mogao da primi preko 5000 gledalaca, kao i ostaci "hotela" gde su bili smestani glumci i gosti. Dalji put vodi do najviseg "vrha" na Delos - Kynthos (106m) do koga vodi poplocana siroka kamena staza. Uputim se gore i negde na pola puta mi doslo da odustanem zbog vetra i nezgodne staze, ali stisnem zube i nastavim do samog vrha. I nisam se pokajao jer je pogled odatle fantastican. 

Mikonos lezi kao na dlanu, i vide se mnoga druga manja ili veca ostrva. Na povratku sam otisao do muzeja u kome se nalaze originali cuvenih deloskih lavova kao i mnogi drugi vredni eksponati. U zakazano vreme povratak na pristaniste i nastavak puta za Mikonos.

http://jsinisa.blogspot.rs/2011/07/santorini-delos-mikonos-antiparos-atina.html

www.amika.rs

КУПАЊЕ СА ОДИСЕЈЕМ

 Аутор: Слађана Ристић

Ако сте се одлучили за крстарење Јонским

морем и острвима не заборавите да понесете

фото апарат али и оштар двоглед (јер заиста је

драгоцен). Откључајте истраживачки дух, одшкрините

врата своје душе. За ово путовање потребан вам је

и један осмех. Бар за почетак. Ослободите се грча са

лица и заборавите булеваре и солитере. Купајте се са

Одисејем и Пенелопом. Осетите стихове из Јонског

мора, поздрав од песникиње Сапфо и то само за

путнике. Ти свежи морски поздрави су поетесино

подсећање да је права љубав пре свега у лепоти Јонског

мора. Плави таласи мора и стихови чувене Сапфо

пратиће вас на крстарењу за срећу.

Дакле, када сте у повратку са Крфа кренули преко

луке Игуменица, или провели један део свог одмора у

лепој Парги (где сам ја боравила а налази се недалеко

од ове луке), не пропустите да цели дан будете један од

путника на броду Нидри Стар и да њиме прокрстарите

бар једну туру до ових острва.

Лепа грчка острва Паксос, Антипаксос, Лефкада,

Итака, Кефалонија, Закинтос и смарагдно плаво море

оставиће вас без даха и дуго ћете носити ту лепоту

у души. Посетиоцима од сензибилитета неће бити

необично да осете антички свет који је овде присутан,

и као да дише, тек толико да се не види. Овим

крстарењем улазите у грчку митологију и схватате

да су ту негде на каменитим острвима

покопани корени наших култура и то

у све једно – природу и живот ових

зелених површина.

Тог дана на броду Нидри Стар било је много

истраживача и занесењака ликом

Одисеја али и песникиње Сапфо. Они

који нису знали да су ова два митска

лика битна за наше мудровање и однос

према лепоти и животу управо

су обогатили своје знање али и

душу. Зато смо кренули до ових

острва из Парге прво аутобусом,

возили се сат времена до луке

Нидри, где смо се укрцали на

брод. Капетан брода нам је

пожелео „калимера“ и кренули

смо са таквим расположењем

као да идемо на крстарење по

Средоземљу.

После неког времена

док сам стајала на командном

мосту испред капетанове кабине,

угледала сам на великој стени

на острву Лефкас (Лефкада),

лепи светионик. Уздизао се својом историјском

отменошћу и за нас документаристе и путописце

као да је позирао. Нико није остао равнодушан

када смо сазнали да је управо са овог светионика

скочила , са беле стене и направила злосретни

скок у вечност песникиња Сапфо која је живела

на Лезбосу.

Легенде кажу а проучавао их је

писац Лоренс Дарел, заљубљеник у Грчку:

На претпоследњој литици, код светионика, налазио

се Аполонов храм и сам скок је износио отприлике

неких седамдесет два метра са дубоко поткопане

стене. Друго веровање каже да је човек могао скочити

са те стене право у Доњи свет. Треће предање говори

да би се човек излечио од љубавних мука и презрене

љубави тиме што би скочио.

Чини се да је и песникиња

Сапфо тако размишљала, али је тај скок није очистио

од љубавног јада, већ напротив. Легенде кажу да су

Аполонови свештеници редовно скакали са стене али

без повреде, јер су их чамци чекали ради опоравка.

Скакачи су понекад имали перје и крила који су

били причвршћени за рамена. Сам скок је називан

катаподисмос.

Из ове легенде преселили смо се у стварност

јер смо правили прву паузу. Наиме, окупали смо

се на једној од чувених плажа Егремни или Порто

Катсики, која је сврстана међу пет најлепших

плажа на свету. 

Смарагдно море и лепота белих

стена оставиле су купаче без даха. Након купања

наставили смо ка острву Кефалонија и убрзо

пристали у месту Фискардо. Ово је једини градић на

острву који није био уништен у великом земљотресу

1953. године. Док смо шетали доком мамио нас

је мирис из тањира, из оближњих ресторанчића,

сувлаки и гирос, али и мириси боровине, босиљка.

Наиме, поред дока се налазе баште – тавернице.

Начичкане једна уз другу препознатљиве су по

зеленим и плавим столицама. Својом топлином и

бојама маме тек пристигле туристе. У марини су

усидрене једрилице и јахте из целог света. У овом

месту као и селима у срцу острва снимљен је филм

„Мандолина капетана Корелија“ са Пенелопом Круз

и Николас Кејџом.

Кефалонија и Итака леже једна уз другу. Кефалонија

је најдуже острво у јонској групи. Канал између Итаке

и Кефалоније широк је око два километра.

Наставили смо морем према Итаки, малом

планинском острву, познатом по Хомеровом јунаку

Одисеју који је ту и живео и био краљ. Острво има

малу површину од сто квадратних километара. Како

се брод приближавао острву изгледало је као да га

управо будимо из првог сна. У ствари имате осећај као

да је време стало јер... становници на Итаки и даље гаје

маслине, држе козе и овце и иду на рибарење. Мирно

живе у чекању.

Тада се отворила увала и као из светлости појавило

се мало место Киони. Киони се налази на северном

делу острва и удаљено је двадесет пет километара од

главног града Ватија. Ово место управо уметницима

може пружити мир који је потребан при стваралачком

чину. Учиниће вам се као да Пенелопа још увек чека

на једном балкону свог Одисеја и тка на разбоју.

Ово је место за све оне који воле тишину, пливање

и природу. Зато има пуно туриста који су усидрили

своје једрилице.

Киони има облик потковице. Кућице се спуштају

од зелених обронака према доку. Вода је мирна. Свуда

од марине нанизане су баште тавернице. На једном

балкону су огромне боце са маслиновим уљем а у

кући галерија са старинским накитом. Добар призор

за разгледницу.

Док сам својим објективом јурила

цветне балконе, спазих лепу кућу и гвоздену капију

са плочицом на којој је писало „Бајронова кућа“. Из

списа сазнах да је чувени песник Бајрон боравио

на грчким острвима где је и скончао, борећи се за

ослобођење Грчке. И док су неки песници говорили

да на Итаки могу видети само козе, Бајрон је толико

обожавао Итаку да је хтео да је купи.

Одмарали смо се на доку и потапали ноге. Неки

су стигли да се окупају. Један мештанин нам је рекао

(кроз осмех), угледавши нас како непрекидно гледамо

у море, умивамо се плавим капима и присећамо се

делова из „Одисеје“, да је Итака острво љубави, чекања

и верности. Ја сам острву дала име Стрпљивост. Зато

сам умила лице Јонским морем. Од тада верујем, да

ће нас срећа послужити једино ако смо вољени, а ми

довољно стрпљиви да гурамо кроз живот. Пенелопа је

двадесет година чекала свог Одисеја. Одисеј је успео

да се врати на своје острво, а Итака је постала симбол

дугог и напорног животног пута. Ову поетичност

о животу следи познати грчки песник Константин

Кавафис у поеми „Итака“.

Носимо из овог малог места сувенире, углавном

разгледнице и бројанице. Испловљавамо према острву

Меганиси. Обилазимо пећину Папаниколис. Улазимо

бродом у пећину. 

Капетан се оглашава сиреном, чак

три пута. У част војника и славне прошлости. Наиме,

пећина је значајна за Грке јер се у њој за време Другог

светског рата скривао мањи део грчких војника у

подморници да би преко ноћи излазили и наносили

велике губитке противницима.

Настављамо крстарење до острва Скорпиос,

власништво богате породице Оназис. Острво је на

први поглед тужно. Унука Атина, једини наследник

ретко га обилази. 

Прекривају га бели насмејани

облаци. Поред приватног дела острва који није

отворен за јавност, са брода се могу видети куће где

је живео са Кристином, кућа његове ћерке, друге жене

Жаклине, куће за послугу. Над једним делом острва

као да се иза највећег брда чује лепи глас оперске

диве Марије Калас, велике Оназисове љубави. Зелено

острво мирише на тугу и љубав. Овде бораве само

људи који га по дужности одржавају, њих тридесетак.

Пролазимо поред Оназисове приватне марине.

Недалеко од ње правимо паузу и купамо се. Већ је

сумрак и крећемо назад за луку Нидри.

Ово је крај нашег крстарења, јер настављамо за

Паргу и правимо истраживачки план за наредне дане:

Обићи остала Јонска острва која дишу венецијанским

стилом, Паксос, Антипаксос, Крф или удаљенији

Закинтос.

А песник Кавафис поручује:“ Кад кренеш на

Итаку, помоли се да ти пут буде дуг, пун пустоловина

и открића... Лестригонци, Киклопи, осорни Посејдон,

Не плаши их се, никад нећеш наћи, такве сабласти,

ако су ти мисли високо, догод велика пустоловина

потреса Дух и Ум. Лестигонци, Киклопи, осорни

Посејдон, Нећеш се сударити с њима, осим ако их

Твоја мисао не гаји у себи, ако их не оживи.“ Полако,

не жури на свом путовању, боље путуј годинама, тако

да најзад, кад стигнеш, будеш стар, не очекујући да те

Итака учини богатијим. Пружила ти је величанствено

путовање и сада више ништа није преостало да

пружи. Ако откријеш да је сиромашна, па, Итака те

неће преварити. Од сада ћеш потпуно схватити шта

значе све људске Итаке.“

www.amika.rs