и туристички најпосећеније грчко острво. Беле фасаде, плави кровови и столарија, уз тамне вулканске стене и плаветнило Егејског мора чине типичан колорит Санторинија који сваку фотографију номинује за разгледницу године. Санторини је још фасцинантнији ако знате нешто више о самом острву – настанак, историјат, легенде…
Име острва је настала срастањем латинских речи „Света Ирена“ (Саинт Ирене) у време млетачке власти над острвом. Грчки назив за острво је Фира, и овај назив се више користи међу становништвом у Грчкој. Фира је данас и највеће место на острву. Старији називи за острво су Стонгили („Кружан“) и Калисте („Најлепши“).
Вулкан, експлозија и легенде
Санторини је вулканско острво. Овај вулкан је експлодирао у изузетно јакој експлозији 1600. п.н.е. и верује се да је то једна од најјачих вулканских експлозија икада, јачине 50 нуклеарних бомби. Санторини је био инсприација Платону да пише и о данас чувеној Атлантиди.
Постоје две претпоставке… Прва је да се Атлантида, за којом читав свет и данас трага, налазила управо на Санторинију. Постоје јаки докази да је на Санторинију живела изузетно напредна цивилизација за то доба, а да је експлозија вулкана разлог њеног наглог нестајања и уништења. Атлантида је по Платону имала облик концентричних кругова, што у потпуности одговара некадашњем Санторинију (већ поменух да је некадашњи стари назив острва био Стонгили – „Кружни“).
Друга претпоставка је да је Атлантида била на Криту. Крит је, такође, имао врло напредну цивилизацију, коју ми данас познајемо као Минојску. Међутим, разлог због којег су научници дали тај назив овој старој цивилизацији је по једном од краљева те цивилизације за којег су утврдили да се звао Минос. Дакле, то сигурно није био прави назив тадашње цивилизације, већ је то назив који су јој савремени археолози наденули, а ми то једноставно прихватили (тако се учи и на факултетима). Значи, лако се може претпоставити да је Атлантида била управо на Криту, као најнапреднија цивилизација свог доба. А онда је, 1600. п.н.е. само 140 км северно експлодирао Санторини. Овако јака експлозија проузроковала је серију јаких земљотреса који су подигли таласе висине 80 м, који су потом сравнили тадашњи Крит. Данас на Криту постоје геолошки докази да је ово острво погодио огроман цунами са севера, и историјски се тај удар цунамија поклапа са ескплозијом Санторинија. Дакле, постоје врло велике шансе да је Санторини, на овај или онај начин, одговоран за нестанак Атлантиде.
Серија земљотреса која је претходила самој експлозији упозорила је становништво на катаклизму која се приближава. О овоме се зна јер на острву археолози нису пронашли лешеве из тог времена, нити вредне предмете. Међутим, иако су побегли са острва, тешко је да су успели преживети цунамије који су потом уследили.
На месту некадашњег острва створена је калдера (остатак вулканског кратера), а вулкански пепео је покрио шире подручје што је онемогућило људски живот за дуже време. Велики облак вулканске прашине се затим преместио чак до Северне Америке, где су климатске промене изазвале миграције становништва на југ.
Ерупција
Што се саме ерупције и експлозије тиче ово је најприхваћенија теорија и ја ћу покушати да је приближим и појасним… :). Киклади су острва вулканског порекла. Настали услед приближавања афричког континента Европи (Африка се иначе свакодневно незнатно приближава Европи, у процесу сталног кретања континенталних плоча). Због тог приближавања створили су се огромни притисци и дошло је до пуцања земљине коре тамо где је она најтања – на океанском и морском дну. Услед пуцања земљине коре, десило се изливање огромне количине лаве и појаве подморског (субмаринског) вулканизма. Временом је подводни вулкански материјал толико нарастао и избио на површину у виду више острва. Тако је први пут створена Кикладска група острва, а међу њима и Санторини. Вулкански процес ту није завршен, напротив…
Санторини је и даље растао у висину, новим избацивањем материјала и његовим таложењем. А онда је тај процес једног тренутка престао. У геолошком смислу, то заиста и јесте тренутак, али по нашем схватању времена то је доста дуг период… Довољно дуг да људи схвате да је остртво безбедно, да га населе и развију своју цивилизацију на њему.
Санторини је тада био мирно кружно острво, облика правилне вулканске купе. Међутим, магма је и даље кључала испод наизглед мирне површине, и вероватно услед даљег примицања Африке, поново је кренула ка површини.
Читав један део вулканске купе је потпуно разорен експлозијом која је еквивалентна експлозији 50 атомских бомби бачених на Јапан у Другом светском рату. Грубо представљено попречни пресек Санторинија данас изгледа овако:
Са једне стране имамо блажу обалу, и то је део некадашње купе који је оста сачуван. Највећи део плажа се данас налази на том делу острва. Са друге стране, имамо стрму литицу, која, у ствари, представља гротло једног најмоћнијег вулкана у историји. И управо на ивици тог гротла саграђени данашњи туристички бисери – градови Оиа и Фира, који захваљујући оваквом положају имају све оно што следи…
Санторини данас
Тамне стене, плаветнило мора и очаравајућа белина кућа изграђених у типично кикладском стилу, креирају изузетно фотогеничну туристичку дестинацију.
Топли сунчеви зраци обасјавају ово древно острво током већег дела године, па чак и за време такозваног „кишног раздобља“ од новембра до марта. Топло и суво време влада од априла па све до октобра, стога је тај период идеалан за потпуно уживање у сликовитом крају Санторинија.
Санторини је све познатији и по великом броју венчања која се ту организирају, будући да су бајковити заласци сунца идеална сценографија за романтичне душе.
Једна од традиционалних атракција Санторинија је јахање магараца по стрмим степеницама и уским уличицама острвских насеља. Оно што већина не зна када седне на магарца је да се ове мирне животиње крећу много брже него што се чини на први поглед.
Дужина обале Санторинија је 69 км, а његове плаже спадају у најлепше на Медитерану: прекрива их бели, црвени, сиви или црни песак, а вода је дубока и кристално чиста. Познате плаже Санторинија налазе се углавном дуж источне и југо-источне стране острва, а свака од њих има посебне карактеристике. Већина плажа је јако добро организована, опремљена столицама, сунцобранима, ту се налазе кафићи и ресторани, а већина њих пружа и одличне услове за спортове на води. Занимљиве форме околине, црни, бели и црвени песак и блистави каменчићи црне боје никога не остављају равнодушним.
Санторини има аеродром, али је прави доживљај на острво стићи бродом и видети га са пучине, у пуној лепоти. Уколико долазите неким од вечерњих ферибота из Солуна или Атине, после ноћи на броду искусићете прво неописив излазак сунца које израња директно из мора, а потом ће вам се пред очима указати величанствена црна стена потпуно белог врха. Оно што издалека изгледа као снегом покривена планина, претвориће се после десетак минута у острво чији врх красе беле кикладске кућице и цркве с плавим куполама, због којих се разгледнице из овог дела света изузетно цене.
Упркос и даље активном вулкану, Санторини је у последњих сто година захваљујући туризму буквално процветао, а на Калдери, остацима вулканског гротла, Грци су саградили живописне хотеле, ресторане, клубове и барове.
Санторини је сушан и каменит, а биљни и животињски свет су такође особени за ову климу. Од гајених култура доминирају маслина и винова лоза.
Популарна је реченица да на прелепом Санторинију, прича каже, има више вина него воде, више магараца него људи и више цркава него кућа.
На оству не постоји ниједан извор, нити бунар, а сва вода која се користи доноси се бродовима и скупо се плаћа. Вина, међутим, има у изобиљу и то веома доброг, пошто на острву успевају квалитетне врсте грожђа, а обилазак бројних винарија једна је од најатрактивнијих туристичких понуда. Чак и онима с најплићим џепом доступна су квалитетна домаћа вина, од којих се на пијацама начешће продаје црвено и бело десертно вино које мештани зову једноставно глико – слатко. (сторy.рс)
Према последњем попису, на Санторинију живи нешто више од 13 хиљада становника, а број магараца, наравно, никад није прецизно утврђен. Да су и они бројни, сасвим је извесно јер туристи који га сваке године посећују радо користе магарећи такси, који госте стрпљиво пењу и спуштају стрмим литицама острва. Магарци се овде сматрају туристичком атракцијом и чест су мотив на сувенирима који презадовољни странци поносно носе кућама за успомену. (сторy.рс)
Романтици Санторинија свакако доприноси још једна легенда – ко се овде споји, кажу, никада се неће раставити (надам се да си Младене стигао до овде са читањем :Д). Можда је то разлог што је ово острво, уз Лас Вегас, омиљена светска дестинација за венчања, а ресторани, барови и клубови увек су пуни младих из читавог света, који баш овде покушавају да пронађу своју идеалну половину.
Иако је већ годинама на листи од десет најпосећенијих светских дестинација, Санторини остаје чудесно дивљи драгуљ Медитерана, острво контраста где се подједнако ужива у лудим ноћним проводима и тиховању на самотним плажама.
Одмор на тлу некадашње најнапредније цивилизације, сјајан поглед на Егејско море где је сваки и залазак и излазак Сунца права манифестација, башкарење у шортсу у кратеру једног од најмоћнијих вулкана у историји човечанства :). То је Санторини.
Аутор: Милан Стојковић
ПЛАЖЕ САНТОРИНИЈА
Спадам у оне којима су плаже и море јако важни на летовању, увек сам падала на дестинације са прелепим плажама. Ово је први пут у мом животу да су ми плаже биле сасвим споредна ствар. Није да Санторини има лоше плаже, оне су необичне и занимљиве, а море лепо и чисто, него су места на Калдери и поглед на те беле кућице на стрмим литицама оно због чега се заправо иде на Санторини и оно шта чини његову магију. Ишли смо, наравно, сваки дан на плажу, али смо једва чекали поподнева и вечери да мине врућина па да можемо да шетамо градом. Плаже се налазе на источној страни острва, супротној од Калдере, а локални превоз сасвим пристојно функционише, постоје четири аутобуске линије које воде до плажа, а све крећу из Фире. Санторини је мало острво, нема ту предугих вожњи, на најближу плажу стигне се за 15-ак, а на најудаљенију за максималних 40 минута. Цена карата је од 1,60 до 2,20 евра. Пошто је Санторини острво вулканског порекла све плаже (осим две) имају црни песак. Углавном је то, заправо, мешавина песка и каменчића, у различитим размерама од плаже до плаже. Море има уобичајену боју, није тамно као што многи очекују да буде. Највећа и најпопуларнија плажа је она у Камарију. Камари је место где одседа већина туриста средњег буџета (ми нисмо, сматрали смо да је боље да будемо близу Калдери тако да превоз користимо до плажа, а не обрнуто), плажа је већим делом покривена лежаљкама, али има и делова где се пешкир може спустити на песак. Пошто лежаљке углавном припадају тавернама принцип је да су бесплатне уз ручак, а иначе им је цена 5-7 евра (две лежаљке+ сунцобран). Камари је живахно место, има ту и доста барова и локала, верујем да је занимљиво ноћу, само што је, по мени, штета провести и једно вече далеко од Калдере.
На Санторинију постоји и чувена Црвена плажа. Иде се аутобусом до места Акротири одакле има неких 15-20 минута хода до плаже. Испало је да није ни налик ономе шта смо очекивали. На плажу се спушта баш козјом стазом, а ове године на плажи нема лежаљки ни било каквог садржаја. Од локалних Грка чули смо да у мору има много оштрих стена, а како се потрефило да је баш тог дана јако дувао ветар и било хладњикаво некако нисмо имали жељу да се изломатамо до доле да бисмо се, највероватније, само сликали. Лепо је видети те црвенкасте каменчиће, али Санторини је сав толико диван да нас ово није нарочито фасцинирало. Постоји и Бела или Месечева плажа која је назив добила по околним стенама које личе на пејзаже са Месеца. До ње се иде бродићем из места Акротири, али га тада кад смо ми били није било због огромних таласа. Није да нисмо могли да дођемо поново неки други дан, али једноставно нисмо имали жељу, ишли смо на најближу плажу и чували снагу за пентрање по Калдери.
SHOPPING И СНАЛАЖЕЊЕ НА САНТОРИНИЈУ
Замољена сам да напишем нешто и о могућностима куповине на Санторинију па ћу то учинити иако нисам планирала. Није онако како, вероватно, замишљате. За разлику од, рецимо, Родоса, нема овде радњи познатих ланаца, премали је Санторини за то. Постоји много радњи са (пре)скупим сатовима и накитом, на неколико места могу се купити и ташне и ципеле најпознатијих скупих брендова, али је избор скроман. Има много малих радњи са небрендираном одећом, а мени су посебно лепе биле тзв. беле радње - оне у којима су скоро сви комади одеће беле боје, тако идеалне за Санторини. Може се куповати и по пристојним ценама, али је избор, као што рекох, врло ограничен. За козметику ту је Хондос који је пристојне величине и у коме се могу наћи хигх енд брендови (Dior, Shiseido, Estee Lauder, Clinique, Guerlain i dr.), MAC, ali i veliki broj drogerijskih brendova od kojih mnoge nemamo (Make Up Revolution, Seventeen, Radiant, Aussie, Korres, Apivita...). Hondos praktično uvek ima neko sjajno sniženje, u vreme kad sam ja bila davali su 30% na Clinique, EL i Shiseido Sun liniju.
Санторини је острво на коме сопствено возило није неопходно тако да је изнајмљивање аута оно на чему смо решили да уштедимо. Нема ту обиља скривених и удаљених плажа као на Лефкади, а није ни велико као Крит па да ауто драстично штеди време. Аутобуси иду прилично често и воде до свега шта би туристима било занимљиво. Последњи аутобус из Оие иде у 22х тако да се може с миром одгледати залазак сунца. Такси није баш јефтин, обично траже 30 евра од Оие до Фире као и од Фире до луке.
Оиа
Оиа (чита се Иа) важи за најлепше место на Санторинију и тамо настају оне чувене фотографије заласка сунца. Налази се на крајњем северу острва, а до ње се се долази аутобусом из Фире за неких 20 минута. Фиром смо били максимално очарани и мислили смо да ништа не може бити лепше од ње, али Оии је то ипак пошло за руком. Није много мања од Фире, али она је сва у уским, стрмим уличицама и знатно је већа гужва. Из овог разлога не бих је изабрала за место боравка, али је свакако вредна више посета. Тешко је описати шта је у њој толико посебно. Има исте оне беле кућице са плавим додацима смештене на литици као и остатак Калдере, али све скупа је још романтичније и слађе, а када Сунце крене да залази мења се цео крај и све добије другу нијансу. Без дилеме, Оиа је оно најбоље од Санторинија.
Preneto sa http://sminkajeljubav.blogspot.rs/2015/07/santorini-ii-deo.html
ОНО ШТО ВАМ НИКО НЕЋЕ РЕЋИ О САНТОРИНИЈУ ЈЕ СЛЕДЕЋЕ:
То је стеновито острво које лети немилосрдно жари сунце, са високим литицама на које се морате одмах попети чим брод ппристане. У центру острва је огроман кратер вулкана кога се локално становништво веома боји и верује да ту обитавајју зли духови, што нисам проверавао, а верујем да нећете ни ви. Зиме су ту страшне због бура и ветра, па се до копна, па ни другог острва, не може стићи - сви који могу селе се на копно почетком октобра...
Као што видите свака лепота има и своју тамну страну...
М. А.
МИНОЈСКИ РОШТИЉ
Листајући свој електронски албум са путовања, на овој слици ме задржало подсећање да смо добрани ушли у чувени српски кулинарски месец - од Светог Николе до Светог Саве, те ми се учинило згодним поводом да кажем неколико речи о кулинарству Минојске цивилизације.
Фотографија је снимљена на грчком острву Санторини, у тамошњем неочекивано богатом музеју. Кустости су овај артефакт назвали Минојски роштиљ, датирају га у 17. век пре наше ере. Дакле, потиче из времена успона Минојске културе, што ми звучи логично, јер само богата и моћна цивилизација може да смисли овакве справице за уживање. Јасно је како се употребљавао роштиљ: на дрвене штапиће се стави месо, поврће, тесто и они се окрећу изнад жара.
Оно што ми је залепило очи су украси на двема глиненим подупирачима, који праве огњиште. Зашто су толико богато украшени? Да је само у питању функција, могле су то да буду и сасвим две обичне цигле, међутим, баш преко ових украсних подупирача мени се разоткрива епоха Минојаца. Напред је глава бика, симбол Минојске цивилизације, украсне дршке прилагођене за хватање, педанто заокружени отвори за ваздух - видим цео један свет уређеног, стабилног живота који је уживао у свакодневици естетизованој по њиховим потребама. Кад је тако суптилно естетизован роштиљ, и у јелима се ужива умереније и укусније, чини ми се. Граница између варварског и цивилизацијског кулинарства открила ми се ето, ту, у музеју на монденском Санторинију, где је до мене стигао мирис сувлакија, који је путовао 38 векова. И није изгубио на свежини.
Ненад Новак Стефановић
Приредио www.amika.rs
Нема коментара:
Постави коментар