КУПАЊЕ СА ОДИСЕЈЕМ

 Аутор: Слађана Ристић

Ако сте се одлучили за крстарење Јонским

морем и острвима не заборавите да понесете

фото апарат али и оштар двоглед (јер заиста је

драгоцен). Откључајте истраживачки дух, одшкрините

врата своје душе. За ово путовање потребан вам је

и један осмех. Бар за почетак. Ослободите се грча са

лица и заборавите булеваре и солитере. Купајте се са

Одисејем и Пенелопом. Осетите стихове из Јонског

мора, поздрав од песникиње Сапфо и то само за

путнике. Ти свежи морски поздрави су поетесино

подсећање да је права љубав пре свега у лепоти Јонског

мора. Плави таласи мора и стихови чувене Сапфо

пратиће вас на крстарењу за срећу.

Дакле, када сте у повратку са Крфа кренули преко

луке Игуменица, или провели један део свог одмора у

лепој Парги (где сам ја боравила а налази се недалеко

од ове луке), не пропустите да цели дан будете један од

путника на броду Нидри Стар и да њиме прокрстарите

бар једну туру до ових острва.

Лепа грчка острва Паксос, Антипаксос, Лефкада,

Итака, Кефалонија, Закинтос и смарагдно плаво море

оставиће вас без даха и дуго ћете носити ту лепоту

у души. Посетиоцима од сензибилитета неће бити

необично да осете антички свет који је овде присутан,

и као да дише, тек толико да се не види. Овим

крстарењем улазите у грчку митологију и схватате

да су ту негде на каменитим острвима

покопани корени наших култура и то

у све једно – природу и живот ових

зелених површина.

Тог дана на броду Нидри Стар било је много

истраживача и занесењака ликом

Одисеја али и песникиње Сапфо. Они

који нису знали да су ова два митска

лика битна за наше мудровање и однос

према лепоти и животу управо

су обогатили своје знање али и

душу. Зато смо кренули до ових

острва из Парге прво аутобусом,

возили се сат времена до луке

Нидри, где смо се укрцали на

брод. Капетан брода нам је

пожелео „калимера“ и кренули

смо са таквим расположењем

као да идемо на крстарење по

Средоземљу.

После неког времена

док сам стајала на командном

мосту испред капетанове кабине,

угледала сам на великој стени

на острву Лефкас (Лефкада),

лепи светионик. Уздизао се својом историјском

отменошћу и за нас документаристе и путописце

као да је позирао. Нико није остао равнодушан

када смо сазнали да је управо са овог светионика

скочила , са беле стене и направила злосретни

скок у вечност песникиња Сапфо која је живела

на Лезбосу.

Легенде кажу а проучавао их је

писац Лоренс Дарел, заљубљеник у Грчку:

На претпоследњој литици, код светионика, налазио

се Аполонов храм и сам скок је износио отприлике

неких седамдесет два метра са дубоко поткопане

стене. Друго веровање каже да је човек могао скочити

са те стене право у Доњи свет. Треће предање говори

да би се човек излечио од љубавних мука и презрене

љубави тиме што би скочио.

Чини се да је и песникиња

Сапфо тако размишљала, али је тај скок није очистио

од љубавног јада, већ напротив. Легенде кажу да су

Аполонови свештеници редовно скакали са стене али

без повреде, јер су их чамци чекали ради опоравка.

Скакачи су понекад имали перје и крила који су

били причвршћени за рамена. Сам скок је називан

катаподисмос.

Из ове легенде преселили смо се у стварност

јер смо правили прву паузу. Наиме, окупали смо

се на једној од чувених плажа Егремни или Порто

Катсики, која је сврстана међу пет најлепших

плажа на свету. 

Смарагдно море и лепота белих

стена оставиле су купаче без даха. Након купања

наставили смо ка острву Кефалонија и убрзо

пристали у месту Фискардо. Ово је једини градић на

острву који није био уништен у великом земљотресу

1953. године. Док смо шетали доком мамио нас

је мирис из тањира, из оближњих ресторанчића,

сувлаки и гирос, али и мириси боровине, босиљка.

Наиме, поред дока се налазе баште – тавернице.

Начичкане једна уз другу препознатљиве су по

зеленим и плавим столицама. Својом топлином и

бојама маме тек пристигле туристе. У марини су

усидрене једрилице и јахте из целог света. У овом

месту као и селима у срцу острва снимљен је филм

„Мандолина капетана Корелија“ са Пенелопом Круз

и Николас Кејџом.

Кефалонија и Итака леже једна уз другу. Кефалонија

је најдуже острво у јонској групи. Канал између Итаке

и Кефалоније широк је око два километра.

Наставили смо морем према Итаки, малом

планинском острву, познатом по Хомеровом јунаку

Одисеју који је ту и живео и био краљ. Острво има

малу површину од сто квадратних километара. Како

се брод приближавао острву изгледало је као да га

управо будимо из првог сна. У ствари имате осећај као

да је време стало јер... становници на Итаки и даље гаје

маслине, држе козе и овце и иду на рибарење. Мирно

живе у чекању.

Тада се отворила увала и као из светлости појавило

се мало место Киони. Киони се налази на северном

делу острва и удаљено је двадесет пет километара од

главног града Ватија. Ово место управо уметницима

може пружити мир који је потребан при стваралачком

чину. Учиниће вам се као да Пенелопа још увек чека

на једном балкону свог Одисеја и тка на разбоју.

Ово је место за све оне који воле тишину, пливање

и природу. Зато има пуно туриста који су усидрили

своје једрилице.

Киони има облик потковице. Кућице се спуштају

од зелених обронака према доку. Вода је мирна. Свуда

од марине нанизане су баште тавернице. На једном

балкону су огромне боце са маслиновим уљем а у

кући галерија са старинским накитом. Добар призор

за разгледницу.

Док сам својим објективом јурила

цветне балконе, спазих лепу кућу и гвоздену капију

са плочицом на којој је писало „Бајронова кућа“. Из

списа сазнах да је чувени песник Бајрон боравио

на грчким острвима где је и скончао, борећи се за

ослобођење Грчке. И док су неки песници говорили

да на Итаки могу видети само козе, Бајрон је толико

обожавао Итаку да је хтео да је купи.

Одмарали смо се на доку и потапали ноге. Неки

су стигли да се окупају. Један мештанин нам је рекао

(кроз осмех), угледавши нас како непрекидно гледамо

у море, умивамо се плавим капима и присећамо се

делова из „Одисеје“, да је Итака острво љубави, чекања

и верности. Ја сам острву дала име Стрпљивост. Зато

сам умила лице Јонским морем. Од тада верујем, да

ће нас срећа послужити једино ако смо вољени, а ми

довољно стрпљиви да гурамо кроз живот. Пенелопа је

двадесет година чекала свог Одисеја. Одисеј је успео

да се врати на своје острво, а Итака је постала симбол

дугог и напорног животног пута. Ову поетичност

о животу следи познати грчки песник Константин

Кавафис у поеми „Итака“.

Носимо из овог малог места сувенире, углавном

разгледнице и бројанице. Испловљавамо према острву

Меганиси. Обилазимо пећину Папаниколис. Улазимо

бродом у пећину. 

Капетан се оглашава сиреном, чак

три пута. У част војника и славне прошлости. Наиме,

пећина је значајна за Грке јер се у њој за време Другог

светског рата скривао мањи део грчких војника у

подморници да би преко ноћи излазили и наносили

велике губитке противницима.

Настављамо крстарење до острва Скорпиос,

власништво богате породице Оназис. Острво је на

први поглед тужно. Унука Атина, једини наследник

ретко га обилази. 

Прекривају га бели насмејани

облаци. Поред приватног дела острва који није

отворен за јавност, са брода се могу видети куће где

је живео са Кристином, кућа његове ћерке, друге жене

Жаклине, куће за послугу. Над једним делом острва

као да се иза највећег брда чује лепи глас оперске

диве Марије Калас, велике Оназисове љубави. Зелено

острво мирише на тугу и љубав. Овде бораве само

људи који га по дужности одржавају, њих тридесетак.

Пролазимо поред Оназисове приватне марине.

Недалеко од ње правимо паузу и купамо се. Већ је

сумрак и крећемо назад за луку Нидри.

Ово је крај нашег крстарења, јер настављамо за

Паргу и правимо истраживачки план за наредне дане:

Обићи остала Јонска острва која дишу венецијанским

стилом, Паксос, Антипаксос, Крф или удаљенији

Закинтос.

А песник Кавафис поручује:“ Кад кренеш на

Итаку, помоли се да ти пут буде дуг, пун пустоловина

и открића... Лестригонци, Киклопи, осорни Посејдон,

Не плаши их се, никад нећеш наћи, такве сабласти,

ако су ти мисли високо, догод велика пустоловина

потреса Дух и Ум. Лестигонци, Киклопи, осорни

Посејдон, Нећеш се сударити с њима, осим ако их

Твоја мисао не гаји у себи, ако их не оживи.“ Полако,

не жури на свом путовању, боље путуј годинама, тако

да најзад, кад стигнеш, будеш стар, не очекујући да те

Итака учини богатијим. Пружила ти је величанствено

путовање и сада више ништа није преостало да

пружи. Ако откријеш да је сиромашна, па, Итака те

неће преварити. Од сада ћеш потпуно схватити шта

значе све људске Итаке.“

www.amika.rs